Knjiga na TV; klikni da je celu odgledaš. Vredi!

Jeka pruge uskog koloseka je zapis o pregalaštvu, sudbinama, znanim i manje znanim ljudima koje je povezivao čuveni voz Ćira, na svom putu od Užica do Višegrada. To je oda lepoti kraja koja se otkriva tragom železnice, i nostalgično sećanje onih koji su na tom putu ostali zaboravljeni kada su saobraćajnice preusmerene ka drugim mestima. Emisija je nastala po knjizi Dragana R. Filipovića, Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada, koja ne govori o pecanju. Autor knjige uporedo sa autorkom emisije pripoveda život starog Užica, kanjona Đetinje, stare pruge uskog koloseka bojeći ga događajima i anegdotama. Život pruge u skladu je sa postupcima serdara rujanskog Jovana Mićića koji je 1834. pri razgraničenju Srbije i Turske danju morao da prihvati međe, a noću ih tajno pomerao. I sa spomenikom vojniku, protivniku graničnih karaula na drevnom pravcu punom istorijski važnih i sudbinskih događaja. Pustolovi priču završavaju u tišini senki na ćupriji na Drini među spomenicima prošlosti. Na međunarodnom festivalu INTERFER 2017, u konkurenciji nekoliko stotina radova u pet kategorija, emisija Jeka pruge uskog koloseka osvojila je glavnu nagradu Gran Pri - Zlatna Nika. Autorka: Jelena Božović Snimatelj: Duško Perić Montažer: Goran Damljanović Urednik: Ljubisav Aleksić Odgovorni urednik redakcije Aktuelnosti: Dragan Stojanović

ANDRIĆGRAD, KAMENGRAD... Dugo hodanje između Njegoša i Andrića, pored Tesle.

Prošao sam pored njega na prstima, dok je gledao na drugu stranu. Nekako, nelagodno mi, i sve mislim doći će dan kad ću moći da izdržim pitanja i odgovorim s malom dozom ponosa. Dotad, pustite me, gorostasi, da se šunjam tamo gde vi truptite.

"...Molim vas braćo čitajući ili prepisujući ispravljajte i ne kunite zarad Boga i svoje duše. Ne pisa duh sveti ni anđeo, već čovek malouman i slabomoćan..."
Monah Teodosije

Šarganska osmica - Mokra Gora

Vidiš, preko petnaest kilometara pruge provučeno je kroz dvadeset tunela i tri mosta da bi ti danas uživao. Teško je bilo. Zato, nijedne! Udahni, uzdahni, a ako od lepote zasuziš, ne okreći glavu na stranu; kaži, to je od Ćirinog dima. Pričaju stari da su izlazili da protegnu noge u stanici Jatare, pa laganom šetnjom do Mokre Gore, pa sačekaju voz iz kog su izašli. Jednog prolećnog dana, sredinom pedesetih, voz iz Sarajeva za Beograd, pun đaka na ekskuziji, pisnuo je i krenuo iz stanice. Onaj mali, onaj što uvek zaostane, ostane zaključan ili promaši voz, izjurio je iz zgrade stanice i rasplakao se. Gledao je voz koji zamiče kao da mu budućnost odlazi u nepovrat zbog šake slatke mokrogorske vode.

Plakao je, jer nije znao...
Dragovan Milojević, učitelj ovdašnji, uzeo je malog na krkače, pa preko Devetog kilometra do Jatara, da sačekaju ekskurziju. Dok je voz stigao, i suze su se osušile. Razdužio je đaka propisno i dao mig učitelju da ne bude prestrog.
...da je ostao na jedinom mestu s kog se može stići voz ako zakasniš.
...
Na steni iznad vira, kao šumom skriveni zamak, kuća na samcu. Niko gore ne zalazi. Pričalo se među usamljenicima što se sreću po surducima kako je bio neki sa strane i napustio sve kad su mu dojadile zmije u njegovom malom carstvu. A nije. Nekad davno, u Staparima je stao voz da čeka ukrštanje. Oteglo se, a noć vrela, a Kumova slama se prosula po nebu, tu, nadohvat. Ljubav je udarila dvoje neznanaca kao maljem, valjda zakuvana u kotlovima i začinjena mirisima bilja što raste pravo iz kamena, i muzikom bezbrojnih cvrčaka. Kako je bilo, ne znamo; znamo da su otišli svojim putevima. Muškarac, kažu iz Loznice, obavio je šta je u životu obavezno, pa napravio kuću na steni, s pogledom na mesta koja po vatri pamti. Otkad se preselio tamo gde prave ljubavi uspevaju, iza zavese, kula ljubavi se kruni. U ovom kraju, što se ne čuva, razvlači se, i zato neka ova priča umesto kule ostane. (Staparska banja, vir i kula ljubavi)

Pogledaj i ove priče, ako ti se ovo dopalo:

https://mala-sveta-reka.list-rujanski.com/

Dragan R. Filipović (rođen 1958. godine u Užicu) je srpski pisac fantastike, stripski i televizijski scenarista. Od 1979. godine objavio je tri romana, kao i pedesetak priča u Siriusu, Alefu, Znaku Sagite, Sveskama i Književnoj reči. Ugledni urednik i izdavač Boban Knežević je označio Filipovića kao „giganta srpske fantastike“.
Priče je objavljivao u USA (u časopisu SF International)  i u Velikoj Britaniji.
Napisao je veliki broj novinskih tekstova, od „Studenta“ do „Radio-amatera“  i  „Ribolovačke revije“.
Napisao je i brojne stripske scenarije za veliki broj značajnih crtača bivše Jugoslavije, (između ostalog i za Igora Kordeja),uglavnom objavljenih u nemačkim publikacijama „Gespenster“, „Bastai“ i „Ehapa“,  preko 800 tabli, a sa užičkim umetnikom Dušanom Bunardžićem je uradio veliki broj stripova u izdanjima „Dečjih novinama“.
Najuspešniji serijal „Wanderer“ (crtao Igor Kordej), objavljen je kao album u tvrdom povezu na preko sto strana u Hrvatskoj uz „financijsku potporu Ministarstva kulture Republike Hrvatske“, izdavač Ogranak Matice hrvatske Bizovac.
Za televiziju je radio serijal od 10 epizoda za 3P, Novi Sad, o dizajnu i pripremi za štampu; serijal je sniman u Užicu;
prazničnu emisiju o Svetom Savi (3P Novi Sad), rađena u ukolini Užica;
serijal „Ona pesma“ (evergrin muzički/igrani, narator Goran Sultanović, režija Slavko Dimitrijević);
dokumentarno/igrani film „Zlatno runo Zvižda“, za koji je dobio nagradu za najbolji scenario „Srebrni pastir“, kao i „Zlatnu bukliju“ za  najbolji dokumentarac.
Napisao je pozorišni komad „Koje mi uvo zvoni“, igran u Narodnom pozorištu Užice i širom srbije u izviđenju putujućeg pozorišta iz kofera „Smajli“.
Najnovije delo mu je putopis „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“, bogato ilustrovan i opremljen fotografijama.
Bibliografija (SFRJ i Srbija)
Objavljeni romani:
Oreska, Dečije novine, 1987.
Zlatna knjiga, Znak Sagite, 1988.
Kazablanka (u časopisu Znak Sagite br. 11, 2003)
Važnije antologije i književni izbori
Tamni vilajet 1, uredio Boban Knežević, Znak Sagite, Beograd, 1987.
Tamni vilajet 2, uredio Boban Knežević, Znak Sagite, Beograd, 1992.